Velika engleska spisateljica, jedna od najznačajnijih modernista i uticajna književna figura u međuratnom Londonu, Virdžinija Vulf, dobijala je svojevremeno bračne ponude koje joj se nisu preterano milile. Proscima je odgovarala u stilu književne velikanke; !Kokoška zdušno preporučuje da je uzimate za smernicu kad god odbijate parče metala u koje je uglavljen komadić snažno zbijenog ugljenika.

Predbračno zatišje

Virdžinija Vulf, portret iz 1902. godine

Rođena 1882. godine kao Virdžinija Stiven, buduća velika spisateljica proživela je traumatičnu mladost: prvi nervni slom doživela je još u pubertetu, nakon smrti majke i polusestre, a psihički problemi koji nalikuju današnjoj dijagnozi bipolarnog poremećaja nastavili su se tokom čitavog njenog života. Otac joj je takođe umro kada je bila veoma mlada, a kasnije u životu svedočila je i o seksualnom zlostavljanju koje je sa sestrom Vanesom trpela od strane njihove polubraće. Sve to, svakako, nije doprinelo psihoemotivnom blagostanju, ali je Virdžinija uprkos tome uspela da bude fantastično inteligentna, vanredno obrazovana i posve fascinantna žena. Sudelovala je u progresivnom i uticajnom londonskom intelektualnom kružoku, Blumzberi grupi, koja je okupljala najveće engleske umove tog doba i uticala na razvoj dvadesetovekovnog poimanja estetike, seksualnosti i feminizma. Kao što se da pretpostaviti iz samog opisa, ekipa je bila bajna, i Virdžinija se sjajno uklopila; i, kako to već biva, pojedini dragi prijatelji povremeno su imali ambicije da drugovanje sa ovom privlačnom i inteligentnom ženom izdignu u nešto više.

Prvu bračnu ponudu Virdžinija je dobila 1909., ali na tu, srećom, nije imala potrebe da odgovara u formalnom, pisanom obliku. Naime, prosac, Liton Streši, bio je homoseksualac; iako bi mu brak odgovarao da bi prikrio svoju, u to vreme spornu, orijentaciju ili da bi poboljšao svoj društveni položaj, on ipak nije bio dovoljno veliki skot da i sebe i svoju dragu prijateljicu uvuče u tako neugodnu i licemernu zajednicu. Par dana nakon nemile prosidbe napisao je zajedničkom prijatelju, Lenardu Vulfu:

Prekjuče sam zaprosio Virdžiniju. Dok sam to činio, uvideo sam da bi njen pristanak značio smrt, i uspeo sam, naravno, da se izvučem pre kraja razgovora. Što je najgore, kako je razgovor odmicao dalje, postajalo je sve jasnije da je čitava stvar nemoguća.

Iako nije baš sasvim tačno da je Liton uspeo da se izvuče istog trenutka kada je brak i ponudio, već je raskid veridbe morao da potvrdi sutradan, Virdžinija je na to ljubazno pristala. I, kanda, životno se usrećila – ostali su bliski prijatelji do kraja života.

Virdžinija i Liton druguju 1923.

Par godina kasnije, Virdžinija se ponovo našla pred bračnom ponudom. Drugi Virdžinijin prosac bio je Sidni Voterlou, njen dugogodišnji prijatelj, pisac i diplomata. U vreme kada se desila ova prosidba, bio je i dalje u braku sa svojom prvom ženom – što čini bar jedan dobar razlog da mu Virdžinija napiše sledeće pismo.

Pismo Sidniju Voterlou

38 Trg Brunsvik, W.C.
9. decembar (1911)

Dragi Sidni,

Nameravala sam da na tvoje pismo odgovorim ranije. Veoma mi je drago što ne zameraš sebi, jer sam sigurna da nema ničega za zameriti. Sve što govoriš, mislim da razumem, i deluje mi veoma razumno.

Ali osećam da bih sa svoje strane morala da pojasnim ono što nisam pojasnila one večeri. Mislim da nikada neću osetiti prema tebi ono što bih morala da osećam prema čoveku za koga ću se udati. Jako mi je bitno da to shvatiš i uzmeš u obzir. Osećam da je u tvojoj moći da prestaneš da me doživljavaš kao osobu kojom želiš da se oženiš. Bilo bi neoprostivo s moje strane kada ne bih učinila sve da te sačuvam od nečega što bi moralo da bude – makar po meni – veoma uzaludno.

Molim te, piši, i reci mi šta god želiš u ma koje vreme, i ponašaj se kako god želiš. Nadam se da ćemo svakako nastaviti da budemo dobri prijatelji.

Uvek tvoja,
Virdžinija Stiven

Kratak intermeco

Da li su Sidni i Virdžinija doista ostali prijatelji ostaće, makar za redakciju !Kokoške, večita tajna. Izvesno je jedino da se on već naredne godine oženio svojom drugom suprugom, te se da zaključiti da nije preterano dugo patio; što se Virdžinijinih prijateljstava tiče, uvek su zanimljivija bila ona povezana sa Blumzberi grupom.

Virdžinija u društvu T. S. Eliota, jednog od članova Blumzberi grupe, 1924.

Među tim sjajnim ljudima se našao i Lenard Vulf (1880-1969), od koga je tridesetogodišnja Virdžinija Stiven dobila još jednu bračnu ponudu godinu dana nakon Sidnijeve. Iako prezime pod kojim je spisateljica postala slavna otkriva ishod njihove veze, Virdžinija je svog supruga prvobitno odbila, nesigurna da par može jedno drugo učiniti srećnim. Ipak, u njenom pismu Lenardu ogleda se daleko više usplahirenosti i iskrene emocije nego u onom kojim je odbila prvog prosca.

Pismo Lenardu Vulfu

1. maj (1912)
Ešhem (Rodmel, Saseks)

Najdraži Lenarde,

Da bih se suočila sa činjenicama (prsti su mi tako hladni da jedva pišem), vratiću se sutra oko 7, pa će biti vremena za razgovor – ali šta to znači? Pretpostavljam da ne možeš da uzmeš bolovanje ako ćeš posle njega zasigurno dati otkaz. U najmanju ruku, to govori kakvu ćeš karijeru upropastiti!

Virdžinija i zanosni Jevrejin, dva meseca nakon pisma odbijanja.

No, što se tiče svega ostalog. Čini mi se da ti nanosim mnogo bola – delom zbog najobičnijeg nemara – i stoga bi trebalo da budem što jasnija, jer polovinu vremena, slutim, provodiš u izmaglici koju ja uopšte ne vidim. Naravno ne mogu da objasnim šta osećam – ovo su neke od stvari koje zapažam. Očite prednosti braka su mi prepreka. Ovako kažem sebi: svakako, bićeš prilično srećna sa njim; i on će ti dati saputništvo, decu, i zauzet život  i onda kažem Boga mi, ja neću gledati na brak kao na profesiju. Ono malo ljudi koji znaju za ovo, svi misle da je prikladno; i to me navodi da još više razmatram sopstvene razloge. Zatim me, naravno, ponekad ljuti snaga tvoje želje. Moguće je da to što si Jevrejin takođe igra ulogu u tome. Deluješ tako strano. I sem toga, strašno sam nestabilna. Prelazim iz vrelog u hladno u trenutku, bez ikakvog razloga; osim što verujem da čist fizički napor i iscrpljenost utiču na mene. Sve što mogu da kažem je da uprkos tim osećanjima koja jurcaju jedno za drugim po ceo dan kad god sam sa tobom, postoji neko osećanje koje je trajno, i koje raste. Ti želiš da znaš, naravno, hoće li me ono ikada navesti da se udam za tebe. Kako to mogu da znam? Mislim da hoće, jer nema razloga zašto ne bi – ali ne znam kakvu će budućnost doneti. Napola se plašim sebe. Ponekada osećam da niko nikada nema ništa, niti išta može da podeli – to je upravo ono zbog čega kažeš da sam kao brdo ili kamen. S druge strane, ja želim sve – ljubav, decu, avanturu, intimnost, posao. (Uspevaš li da razumeš ovaj nepovezani haos? Zapisujem stvari jednu za drugom). Tako da se krećem od napola zaljubljenosti u tebe, i želje da budeš sa mnom zauvek i znaš sve o meni, do krajnjih granica divljine i povučenosti. Ponekada mislim da bih, ako bih se udala za tebe, mogla da imam sve – i onda – da li je seksualna strana toga ono što stoji između nas? Kao što sam ti surovo rekla pre neki dan, ne osećam fizičku privlačnost prema tebi. Postoje trenuci – jedan od njih je bio kada si me pre neki dan poljubio – kada se ne osećam kao više od kamena. Pa ipak, to što toliko mariš za mene gotovo je poražavajuće. Tako je stvarno, i tako čudno.

Zašto bi? Šta sam ja u stvari osim prijatnog privlačnog stvorenja? Ali mislim da bi trebalo da počnem da marim pre nego što se udam za tebe upravo zato što ti mariš za mene. Osećam da moram da ti pružim sve; i ako ne mogu, pa, brak bi bio tek drugorazredan za tebe kao i za mene. Ako možeš da nastaviš, kao pre, da me puštaš da sama pronađem svoj put, jer bi mi to najviše prijalo; i onda oboje moramo da rizikujemo. Ali si me i veoma usrećio. Mi oboje želimo brak koji je ogromna živa stvar, uvek živ, uvek vreo, ne delimično mrtav i lagan kao većina brakova. Tražimo mnogo od života, zar ne? Možda ćemo to dobiti; u tom slučaju, baš divno!

Ne može se mnogo reći u pismu [,] zar ne? Nisam ni spomenula ogromnu količinu najrazličitijih stvari koje su se ovde dešavale – ali one mogu da čekaju.
Je l’ ti se sviđa ova slika? – malo je preotmena, ja mislim. Evo još jedne.

Tvoja,
VS

Epilog

Mladi par 1914.

Međutim, samo tri meseca nakon navedenog pisma, Virdžinija Stiven udala se za Lenarda Vulfa, premda je uporno nastavljao bivati Jevrejinom. Oko godinu dana kasnije, pokušala je samoubistvo velikom dozom sedativa. Imajući u vidu muke koje je odranije imala sa psihičkim zdravljem, nema osnova da cinično okrivimo stupanje u blaženu zajednicu za nalet očaja; ipak, kanda je dobar podatak za navesti ako u svom okruženju imate pojedince uverene da za rešavanje svih unutrašnjih previranja samo treba da „nađete” dečka ili devojku.

Srećom, Virdžinija Vulf je preživela svoj prvi pokušaj samoubistva, i poživela još tridesetak godina, tokom kojih su i nastala njena najveća dela – Gospođa Dalovej, Talasi i Orlando. Sa Lenardom Vulfom imala je harmoničan i privržen brak, osnovala je izdavačku kuću, neko vreme imala ljubavnicu (kojoj je takođe pisala bajna pisma), i živela život zbog koga je danas njena biografija neretko zanimljivija za čitanje od njenih dela.

Proglas o potrazi za nestalom osobom u New York Times-u, 3. april 1941.

Život je okončala samoubistvom 1941., u pedeset devetoj godini života.

Pisma u potpunosti preuzeta i prevedena iz knjige Hell Hath No Fury – Women’s Letters from the End of the Affair, ur. Ana Holms. Prevod možete dograbiti u elegantnom pdf formatu klikom na ovaj rogobatni naslov: pisma Virdžinije Vulf.

Fotografije preuzete sa sajta virginiawoolfblog.com.