Bergmanistika se ovog puta bavi temom koja sintetiše muziku i film – saundtrek. Jedna od predivnoća filma je ta što može da integriše skoro sve vrste umetnosti, pa i muziku. Ona, ovde skoro uvek u pozadini, služi da naglasi ili bolje opiše osećanja i akcije likova i stvori atmosferu. Takođe je i režisersko sredstvo za manipulisanje publikom: poslušajte pažljivo sve srceparajuće pesme koje prate otužne dijaloge ljubavnih filmova, ili prosto isključite zvuk i uključite titlove – videćete koliko je scenario zapravo loš.

Dva kultna filma poslužiće u ovom članku da pokažu koliko je saundtrek važan, koliko utiče na našu percepciju i koliko može da promeni naše suđenje o filmu, čak i da prilično dosadnjikav film učini dobrim.

Psiho (Psycho)

Režiser: Alfred Hitchcock

Scenario: Joseph Stefano, Robert Bloch (roman)

Glumci: Janet Leigh, Anthony Perkins, John Gavin, Vera Miles

Preuzeto sa guardian.co.uk

Alfred Hičkok je u film uveo jezive gudačke instrumente od kojih se dižu dlake na delovima tela na kojima niste znali da ih imate. Priča o tome kako je to počelo, posebno je zanimljiva, jer je Hičkok smatrao da filmu kao što je Psiho ne treba muzika. Biće strašnije, ako scena pod tušem bude bez muzike, mislio je, kao što je mislio i da će film biti sjajan tokom celog snimanja, iako se nikome nije tako činilo. Međutim, kada su njegova žena, Alma, i on pogledali film, ispostavilo se da nije bio u pravu. Krenulo je seckanje, scene su izbacivane, redosled menjan, ali scena pod tušem nikako nije funkcionisala. Na svu sreću, Bernard Herman, čovek zadužen za muziku, snimio je poznatu temu bez Hičkokovog znanja i pustio mu je pred sam kraj uređivanja. Hičkok je pristao i tako započeo istoriju jezive muzike koja najavljuje pokolje.

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=8VP5jEAP3K4]

Ideja o muzici koja nešto najavljuje  do tada nije bila često sprovođena u delo: muzika je trebalo da bude u savršenoj harmoniji sa onim što se dešava na ekranu i da može samo da prati ili promeni ono što se dešava, nikako da funkcioniše kao poseban entitet. Ipak, posle Hičkoka i poznate teme u Psihu, mnogi režiseri preuzimaju ovu ideju, pa naizgled mirne scene postaju košmari za gledaoce koji samo čekaju da nož iskoči iz nekog ugla i počne pokolj. Ako pustite Ajkulu (Jaws) bez zvuka, uvodna scena gde žena pliva gotovo je idilična.

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=yrEvK-tv5OI]

Onda uključite zvuk i užasna muzika kreće, nagoveštavajući neki horor koji sledi. Ništa se ne dešava, ali su svi ipak prestravljeni, a ruke spremne da prekriju oči kod onih malo strašljivijih. Vrisci devojke naglo prekidaju poznatu „temu ajkule” od samo dva tona. Spilberg je samo nastavio ono što je Hičkok započeo i popularizovao. Hvala, Hičkok!

Vrana (The Crow)

Režiser: Alex Proyas

Scenario: David J. Schow, John Shirley, James O’Barr (strip)

Uloge: Brandon Lee, Rochelle Davis, Ernie Hudson

Preuzeto sa fanpop.com

Mnogi će se zbog ovoga pobuniti, ali Vrana je prilično prosečan film. Ono što ga čini posebnim je smrt Brendona Lija na snimanju i saundtrek. Sama priča je dosadnjikava, već viđena i ima onaj kvalitet koji odgovara petnaestogodišnjim dečacima koji vole da spaljuju svoju poeziju na groblju, dok slušaju The Cure i gule crni lak sa noktiju. I to je skroz okej! Ali, kako je onda Vrana uspela da postane kultni film koji se pušta skoro svake godine oko Noći veštica? Pogledajte ga još jednom – priča o rok muzičaru koji čudesno vaskrsava posle ubistva, macka svoje lice crnom i belom farbom i juri osvetu liči na svaki drugi film o osveti, ako izuzmemo misterioznu vranu koja mu pomaže, i obojeno lice. Čak i sladunjavi Duh (Ghost) ima sličnu priču, samo što je Vupi Gulberg ovde u ulozi vrane, a Patrik Svejzi se suzdržao od ratničkih boja, iako je verovatno bilo primamljivo.

Ipak, Vrana je čudno morbidna i jeziva sve vreme. Možda je to zbog toga što dok ga gledamo u mislima imamo nesrećnog Lija kako ispaljuje smrtonosni „ćorak”, a možda je i zbog muzike koja doprinosi mračnoj atmosferi filma. Može se čak reći da se film i previše oslanja na svoj saundtrek, jer skoro u svemu ostalom manjka. Režiser je za muziku u ovom filmu izabrao onu koja se pominje i u stripu na kome je film baziran, ali i kojom se glavni lik bavi – rock’n’roll. Vrana upravo tako i postaje kultni film: The Cure svira u pozadini dok Erik Drejven (Li) ritualno premazuje svoje lice bojom. Potom Trent Reznor peva obradu  „Dead Souls” od Joy Division dok gitara zavija, a on očajnički izgovara  „They keep calling me”; Rage Against The Machine trešti iz kola koja prolaze; i lista sjajnih izvođača i pesama se ne završava ovde. Mnogi manje poznati bendovi doprineli su mračnoj atmosferi filma. Ali, da li je priča o mrtvom muzičaru koga gavran oživljava i vodi u osvetu išta bolja zahvaljujući muzici? Ne. Vrana je film atmosfere, a mi smo samo obični konzumenti. Gledanje Vrane je DOŽIVLJAJ: ono što filmovi danas pokušavaju da postignu ljudima obojenim u plavo i 3D tehnikom (Bingo! Jeste Avatar u pitanju).

Ali, to i dalje ne znači da je ovo sjajan film. Sjajan film bi trebalo da bude umetnost, da podstiče diskusiju – pa makar to bilo i malo komplikovanijim zapletom. Iskustvo koje manipuliše publikom uz pomoć smrti mladog glumca i sjajnog saundtreka to svakako nije. Uprkos tome, Vrana uspeva da napravi jezivu atmosferu koja je nedostajala svim drugim hororima o osveti – i sve to muzikom, koja ne služi da popuni praznine između dijaloga, nego je ključan deo filma. Kao i Brendon Li, ona je suština privlačnosti Vrane.