Buka svakodnevice

Ljudi koji vole da čitaju lako prepoznaju razliku između aktivnog i pasivnog čitanja. Intuitivno, većina njih će jednu vrstu pažnje posvetiti laganom bestseleru na plaži, a sasvim drugačiju složenom filozofskom romanu. Shodno tome, očekivaće i različite vrste užitka – instant zabavu ili povod za dublje razmišljanje – koje ostvaruju spontano, nesvesno prelazeći iz jednog stanja u drugo.

Muzika je, međutim, malo drugačiji slučaj, pre svega zbog toga što smo toliko navikli na njenu sveprisutnost da smo prestali da je primećujemo. Do pre samo nekoliko decenija, ona je bila luksuz: trebalo ju je ili samostalno stvoriti, ili potražiti na za to posebno odvojenim mestima. Nasuprot tome, u dvadeset prvom veku nas zaglušuje u svakom kafiću, grmi iz svačijih telefona ili slušalica. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Dejvid Brn je opazio da je tišina postala takav luksuz da umesto da tražimo užitak u muzici, imamo potrebu da od nje pobegnemo.

Za naše zvukom preopterećene mozgove koji prečesto moraju da potisnu buku ne bi li obavili neki od zadataka svakodnevice, sva muzika je ekvivalent laganog ljubića. Čak i onda kada sami odlučimo da je pustimo u sobu, ona je tu da bi pratila neku drugu aktivnost, poput učenja, jedenja ili kućnih poslova. Samim tim, od zvuka očekujemo isto što i od romana za plažu: on mora biti nenametljiv i jednostavan, ali poželjno i glasan, uzbudljiv, i obavezno kraći od našeg strpljenja. Poželjno je i da omogući lako saživljavanje sa direktnim, a emotivnim tekstom – padanje u sevdah, instant “moja” pesma, i tako do sledeće letnje disko-sezone. U tome, naravno, ne postoji ništa loše. Kultur!Kokoška poštuje različite sklonosti i ukuse, i ne namerava da se obrušava na grešne glave ljubitelja neozbiljnoće.

Iz buke u muziku

Nego, gde smo ono stali pre nego što smo počeli divljački da mlatimo glavama uz matori rokenrol?
Iako pasivno slušanje jeste ono na šta je većina nas naviknuta, aktivno slušanje je alternativa koja je i dalje prisutna. Kao i sposobnost dubljeg i pažljivijeg čitanja, pojačana svest o zvuku, o njegovoj složenosti, prirodi i emociji donosi pojačanu osetljivost i pretvara je u sasvim posebno iskustvo. Iako je zbog loših slušalačkih navika često potrebno poraditi na razvijanju veštine aktivnog slušanja, to nije zahtevan proces i ne traži veliku mudrost niti stručnost. Potrebna je samo dobra volja da se muzici posveti malo više vremena i pažnje nego obično, i da se ona pogleda iz malko drugačijeg ugla. Stručnjaci predlažu nekoliko jednostavnih postupaka koji mogu da izmene perspektivu naredni put kada pritisnemo “play”, a među njima su:

• Slušanje zatvorenih očiju
• Pokušaj da se prepoznaju pojedinačni instrumenti i opazi njihova međuigra
• Saživljavanje sa muzikom: koje emocije budi? Kakvo raspoloženje sadrži?
• Da li nas podseća na nešto što smo ranije čuli?
• Na kom jeziku je napisan tekst? Kakav je odnos teksta i muzike?
• Da li pokreće neka lična sećanja?
• Da li nam se sviđa?

Ovako jednostavna pitanja na koja svako može da odgovori polako pretvaraju muziku u nešto drugačije od onoga na šta smo navikli.

A što će meni ovo?

Načelno, ne treba ti – pasivno klimanje glavom uz letnje hitove nikoga još nije ubilo. Ali, ako te zanima da beskrajno ulepšaš sopstveni život, toplo ti se preporučuje da pokušaš. Muzika je čarobna stvar u koju malo ko može da se ne zaljubi, naročito kada je ugleda izbliza, a podsetimo se – toliko je sveprisutna da je ponekad teško da je se otarasiš.
Zamisli, ideš ulicom, sivilo i depresija, a ti staviš slušalice i odjednom – na primer, Talking Heads, srž neurotičnog Menhetna: tvoj grad, tuđi grad, svaki grad, ritam i podrhtavanje gitare, ritam i podrhtavanje prevoza. Magija.

Ain’t nobody got time fo’ that?

Taksativno nabrojani, saveti za vežbanje aktivnog slušanja deluju kao da je za njihovu primenu potrebno isterati ukućane, zaključati mačku u kupatilo, počupati osigurače i sačekati vreme kad nema saobraćaja i kiše koji bi ometali milozvuke iz sirotinjskih zvučnika. I onda sedeti nepomično, satima, kontemplirajući flaute i klarinete.
U praksi, to nije baš tako. Aktivno slušanje je zabava koja se može praktikovati bilo kad, bilo gde, i što je najvažnije – sjajno radi i u društvu, uz pivo. Takođe su prilično velike šanse da u klubu još niko nikom nije prišao rečenicom: „Dobri duvači u ovoj deonici, sviđa mi se kako im se frekvencija prepliće s vokalom. A tebi?“ Originalnost je na ceni, samo spontano i ostavite ishode u komentarima.
A, kad smo već kod vremena, Pink Floyd je spevao pesmu.

Mnogo bre dosadna ova ozbiljna muzika

S jedne strane, istina je da se određeni deo složenije muzike pogodne za aktivno slušanje bavi teškim stvarima, mračnim emocijama, apstraktnim idejama i ozbiljnom društvenom kritikom. Tako nešto je teško doživeti kao nešto što može da opusti, zabavi i donese užitak.
S druge strane, Frenk Zapa je ozbiljan muzičar koji se veoma, veoma ozbiljno zajebavao. Topla preporuka da se pažnja obrati na tekst, a pozdravlja se i sumanuto, veselo bacakanje po sobi u ritmu ovog simpatičnog komada.

Osim toga, muzika koju je moguće slušati aktivno uopšte ne mora da bude preterano zahtevna i komplikovana, takozvana “ozbiljna”. Naprotiv, to može biti maltene bilo šta. Aktivno slušanje nije pitanje predmeta koji posmatramo, već načina na koji to činimo.

Odakle početi?

Shodno sopstvenim ljubavima i afinitetima, svačiji put ka dubljem razumevanju muzike je nešto individualno i sasvim drugačije. Nije potrebno ići predaleko: neprimećeni sloj značenja može da se krije i u pesmi koju svaki dan pevušiš pod tušem.
Osim toga, strateški raspoređeni youtube klipovi u ovom tekstu imaju ambiciju da čitaocu otkriju nešto novo nešto divlje – probaj, možda ti ulepša život. Udobno se zavali u stolicu, podesi jačinu na zvučnicima, opusti se, daj sebi vremena da promisliš – i, na primer, oslušni zvona.

Izvori:
David Byrne, „How Music Works“
Wilton Elder: What Everybody Ought To Know About Active Music Listening