Popularnost knjiga o Hariju Poteru može se pripisati i činjenici da se svi lako možemo poistovetiti sa likovima i situacijama, a magični kontekst paralelnog sveta omogućava nam da se relaksiramo i opustimo. Tokom druženja sa Harijem i njegovim prijateljima imamo mnogo prilika da vidimo kako oni pobeđuju svoje najdublje strahove, pri čemu se različiti ljudi nose sa različitim strahovima na sebi svojstvene načine, baš kao i u stvarnom životu.

Uzmimo za primer Rona Veslija, Harijevog najboljeg prijatelja. On, klinički gledano, pati od specifične fobije, straha od paukova. Ova fobija je stečena u detinjstvu kada su Ronova braća blizanci pretvorili njegovog plišanog medu u ogromnog pauka. Često u osnovi fobija stoji traumatski događaj, pa je tako i u ovom slučaju. Ron pokazuje sve elemente fobije, jer se potpuno ukoči i parališe od straha, a strah je u svojoj osnovi iracionalan (osim kada se sretne sa Hagridovim ljubimcem džinovskim i ubilački nastrojenim paukom Aragogom, ali to je već druga priča). Ova fobija je veoma česta jer je 40% svih fobija vezano za insekte, a paukova se plaši i sama autorka knjiga, Džoan K. Rouling.

U trećem delu knjige, Harry Potter and the Prisoner of Azkaban, profesor Lupin izlaže učenike njihovim najvećim strahovima u kontrolisanim uslovima. Profesor Lupin je naime doveo u učionicu Bauka, biće koje nema oblik već poprima oblik onoga čega se najviše plašimo. Jedini način da pobedimo Bauka je da se suočimo s njim umesto da pobegnemo, i to koristeći čini „Ridikulus”. Ova čin pomaže da ono čega se najviše plašimo vidimo u smešnom svetlu. Scena je veoma moćna jer pokazuje da skoro svi učenici imaju strahove, ali i da se njihovi strahovi mogu pobediti uz pomoć ove čini. Recimo, Nevil Longbotom se sledi kada vidi profesora Snejpa, koji mu se često ruga, ali mu Lupin pomaže da Snejpa zamisli u odeći svoje bake. Hermiona, čuvena „štreberka”, vidi profesorku Mek Gonagal koja joj saopštava da je pala sve ispite. Ron je zaleđen kada vidi ogromnog pauka ali uspeva da upotrebi čin tako da pauk postaje nespretan, gubi oslonac i počinje da se kliže po podijumu. Ovo predstavlja promenu perspektive koja pomaže Ronu da pauka posmatra manje zastrašujućim.

Džanina Skarlet, popularana geek terapeutkinja, objašnjava na ovom primeru da je sa stanovišta kognitivno-bihejvioralnog pristupa recimo, cilj da se Ron u potpunosti oslobodi straha dok je cilj terapije superherojima ohrabrenje klijenta da se suoči sa strahovima u ime onoga što je zaista važno. Samim tim, cilj nije da se strah smanji (mada će se on tokom terapije svakako smanjiti) nego da klijent čini ono što mu je bitno uprkos strahu. Ron, iako je prestravljen, odlazi u Zabranjenu šumu zajedno sa Harijem sledeći – paukove, da bi spasio njihovu zajedničku drugaricu Hermionu. U terapiji superherojima, terapeut se snažno oslanja na vrednosti klijenta, tako da je u ovom slučaju pomoć prijatelju važnija čak i od parališućeg straha.

U poslednjem delu knjige, kada Ron pokušava da uništi jedan od Voldemorovih horkruksa, Voldemor kao oličenje zla, pokušava da odvrati Rona od ispunjenja ovog zadatka upravo koristeći njegove najdublje strahove i nesigurnosti. Pred Ronom se bukvalno materijalizuju svi njegovi strahovi, strah da ga majka nije dovoljno volela, strah da je Hermiona, u koju je zaljubljen, u stvari zaljubljena u njegovog najboljeg prijatelja, na vrlo bolan i dramatičan način. Ova materijalizacija strahova ima za cilj da Ron pomisli da su se sva ova strašna predviđanja i katastrofizacije zaista i desile. Međutim, ponovo, setivši se onoga što mu je zaista važno, baš kao i sa odlaskom u Zabranjenu šumu, Ron uništava horkruks. Slično ovome, strašljivi i socijalno anksiozni Nevil u poslednjem delu sage uspeva da iskoristi strah kao motivišući faktor, pa postaje vođa juriša na Smrtoždere i lično uništava Nagini, Voldemorovu zmiju.

Hari Poter, glavni junak sage, biva u početku sprečen da se suoči sa Baukom u učionici jer je profesor Lupin mislio da će se njegov Bauk pretvoriti u Voldemora, što bi izazvalo paniku među ostalim učenicima. Međutim, Harijev Bauk je u stvari Dementor, jer je imao bliski susret sa ovim čuvarima zatvora Askaban i sve njegove najstrašnije uspomene, uključujući smrt njegove majke, počinju da ga proganjaju kada se susretne s njima. Kada ovo shvati, Lupin mu kaže da je mudro što je Harijev najveći strah – strah od straha. Da bi pobedio Dementora, Hariju nije dovoljna čin „Ridikulus” već mu je potrebna čin „Patronus”. Ova drevna čin predstavlja prizivanje zaštitnika, i istovremeno svih naših pozitivnih osećanja i sećanja. Ovo je veoma komplikovana čin, koju malo čarobnjaka može zaista da izvede tako da se zaštitnik materijalizuje u obliku neke životinje. Da bi se patronus pojavio, čovek se mora koncentrisati na jednu jedinu, veoma srećnu uspomenu.

Interesantno je i da je završni ispit iz odbrane od mračnih veština na trećoj godini upravo suočavanje sa Baukom, kao simboličan čin završetka borbe sa strahom i prelaska na sledeći, viši nivo razvoja. Međutim, ovo ne znači da se učenici mogu u potpunosti osloboditi svojih Bauka. Strahove, naravno, imaju i odrasli i mudri: Moli Vesli, koja je majčinski tip žene, kada nabasa na Bauka vidi sve članove svoje porodice mrtve. Dambldor vidi svoju pokojnu sestru, Tomas Ridl svoje mrtvo telo. Kako „Ridikulus” čin pobeđuje ove bauke, nije prikazano, a i mi bismo voleli da znamo. Ipak, Bauk profesora Lupina – pun mesec – je pobediv uz pomoć „Ridikulus” čini. Ovo ukazuje na to da je Lupin naučio da živi i bori se sa svojim strahovima jer drugačije ne bi uspeo da opstane, i prikazuje ga kao veoma zrelog i integrisanog. Moli i Dambldor su takođe zreli i integrisani ali nisu u stanju da se suoče baš sa svim svojim demonima, dok je Tomas učinio baš sve da ne bi morao da se suoči sa svojim strahom, ali bez uspeha.

Iracionalni strahovi prikazani su i kroz lik profesorke Trilejni, koja svake godine izabere jednog studenta i predvidi mu smrt, i gotovo uvek su njena predviđanja pogrešna. Takođe, profesorka svakodnevno predviđa stvari koje se na kraju ispostave kao netačne, i veoma je sujeverna. Kada dođe na božićni ručak u školski hol, odbija da sedne za sto tvrdeći da „ako trinaest ljudi obeduje zajedno, onaj koji prvi ustane od stola prvi će i umreti”. Ovo uverenje, da će neko umreti ako ona sedne za sto, izaziva kod Sibil strah i stres, i ona odlazi od stola (izbegavajuće ponašanje). U terapiji, profesorka Trilejni trebalo bi da analizira validnost i verovatnoću svojih misli, da radi na redukciji izbegavajućih ponašanja kroz seriju izlaganja, čija bi svrha bila da joj se pokaže da njeno ponašanje neće dovesti do ishoda kojeg se plaši, a čak i ako hoće, da je ona sposobna da se sa ovim ishodom nosi. Ljudi sa generalizovanim anksioznim poremećajem često imaju zastrašujuće misli, kojima prenaglašavaju verovatnoću da će se loše stvari desiti kao i njihove posledice.

Kod profesorke Trilejni, baš kao i u sceni u kojoj Voldemor kuša Rona, um proizvodi strašna predviđanja, sa kojima se potom saživljavamo i ponašamo kao da se stvarno dešavaju. Terapija ovakvih stanja podrazumeva da primećujemo šta se dešava u sadašnjem trenutku. Kada zamišljamo najgori mogući scenario, uhvaćeni smo u budućnosti, a u sadašnjosti se taj strašni scenario ne dešava. Jedna od mindfulness tehnika, vraćanja u sadašnjost, je prosta: da se zapitamo gde su nam noge (ili neki drugi deo tela), čime počinjemo da osećamo taj deo tela i vraćamo se u sadašnjost.

Još jedna značajna metafora iz serije o Hariju je Rita Skiter, beskrupulozna novinarka Dnevnog proroka, koja će učiniti sve da bi dobila dobru priču, pa čak je i izmisliti. Džanina Skarlet je u terapiji koristi kao metaforu: baš kao što ne primećujemo neutralne ili dosadne naslove, tako često i ignorišemo pozitivne ili neutralne poruke, „uključujući” se kada nastupe one uznemirujuće ili zastrašujuće kao „nisi dovoljno dobar” ili „ako pokušaš ovo, nećeš uspeti”. I baš kao što ne verujemo tabloidima, preispitujući validnost njihovih sadržaja, tako treba preispitivati i sopstvene „senzacionalističke” misli, umesto da im slepo verujemo.

Autorka: Marica Stijepović

Tekst je u celosti preuzet sa portala Psihobrlog.