Ema Fik: Isečci Srbije

Predstavljamo vam ilustracije iz serije nazvane Isečci Srbije (Snippets of Serbia) i intervju sa umetnicom koja stoji iza njih.

Ema Fik, umetnica iz Amerike, provela je godine živeći u Srbiji i putujući po njoj, a svoje utiske je prikazala u seriji ilustracija Isečci Srbije. U ovim delima ona je vešto uhvatila suštinu svakodnevnog života, mentalitet ljudi, kao i različite situacije i ličnosti koje oni koji žive na Balkanu jedva da i primećuju, ali koji su svakako ostavili snažan utisak na jednog stranca. Isečci Srbije su zapravo svojevrsni vodič kroz ovu zemlju, njene ljude, kulturu i tradiciju – ovde se mogu naći kulinarska zadovoljstva tipična za naše podneblje, predstave prodavaca i šarolike robe na pijacama, vodič kroz različite običaje, slave i pravoslavni Božić, portreti iz javnog prevoza, prikazi gradova i manastira, utisci o različitim ljudima i situacijama –  sve ovo predstavljeno očima jednog stranca.

Ema u Srbiju ipak nije došla potpuno slučajno. Zapravo, njena porodična istorija povezana je sa ovom zemljom i njenim ljudima – tokom Drugog svetskog rata, tetka njene bake bila je udata za Srbina koji je uspeo da njenu porodicu jevrejskog porekla prebaci iz Beča, gde su živeli, u Beograd, a zatim im je i platio put do Amerike, spasivši ih tako od onoga što se dešavalo u Evropi. Generacijama kasnije, 2013. godine, Ema je došla u Srbiju prvo da predaje engleski, a zatim je iz svojih iskustava stvorila ovaj ilustrovani vodič. Takođe, tokom svojih putovanja uspela je i da pronađe grob svoje čukunbake koja je živela i umrla u Srbiji.

Kultur!Kokoška: Za početak, kako si počela da se baviš umetnošću i šta za tebe znači ovaj vid ekspresije?

Ema: Oduvek sam bila kreativno dete. To mi je došlo prirodno, a imala sam tu sreću da živim u porodici koja ceni i ohrabruje umetničko izražavanje. Nikada umetnost nisam zvanično učila, tako da nikada o njoj nisam mnogo razmišljala sa akademske i formalne strane, što mi je u mnogome omogućilo da budem slobodnija u svom umetničkom izražavanju. To je prilično zdrava mešavina tehničkog umeća koje negujem i vežbam do savršenstva, i prakse da se opustim i u potpunosti prepustim meditativnom umetničkom osećanju. Umetnički izraz je balans proračunate koncentracije i opuštene slobode.

K!K: Da li nam možeš reći nešto o procesu kojim stvaraš dela – da li nosiš svesku sa sobom i na licu mesta beležiš utiske ili momente prvo „preživiš”, a zatim ih prenosiš na papir iz sećanja?

Ema: Proces je prilično kompleksan i pomalo dosadan za detaljno objašnjavanje. Celokupan ritual je veoma važan za završeni proizvod. Ljudi uglavnom zamišljaju da lepršam okolo sa blokom za crtanje u rukama i na licu mesta slikam, kao pogođena nebeskom insipracijom, ali to jednostavno ne ide tako. Ja popunjavam listove i listove beleškama i naškrabanim skicama, a one se zatim pretvaraju u  linearnije zabeleške. Nakon ovoga provodim mnogo vremena u čitanju i istraživanju tematike, pa na kraju konstruišem kompoziciju i prateći tekst. Naravno, ovde postoje i neki organiski elementi; ponekad nešto uočim samo na delić sekunde i odmah znam da će postati ilustracija. Ali, čak i u ovakvim slučajevima, često moram da sedim pred slikom neko vreme kako bih je postavila u širi kontekst, i kako bih je uklopila sa tekstom koji objašnjava zašto sam odabrala baš tu sliku, i zašto je ona značajna.

K!K: Šta je bio najveći kulturni šok koji si doživela tokom života u Srbiji?

Ema: Verovatno je to način poimanja vremena (koji je ovde mnogo fluidniji i opušteniji) i mešanje profesionalnog i privatnog života – ovde „sastanak” može biti dugi ručak koji prati mnogo čašica rakije, dok u Sjedinjenim Državama postoje uglavnom vrlo stroge granice između „posla” i „zabave”.

K!K: Na tvojim slikama iz Srbije može se primetiti popriličan fokus na hrani – koliko velika je razlika između svakodnevne ishrane u Srbiji i u SAD? Takođe, koje jelo je na tebe ostavilo najveći utisak?

Ema: Jako mi je drago što si postavila ovo pitanje! Hrana je potpuno drugačija u Srbiji od one u Sjedinjenim Državama: ukus, rituali, važnost u svakodnevnom životu. Sve. Vrlo sam zainteresovana za kulturu ishrane gde god da odem, ali Srbija ovo prenosi na potpuno novi nivo. Jelo koje je ostavilo najveći utisak na mene, ali ne na dobar način, bila je karađorđeva šnicla – ona je jednostavno previše!

K!K: Da li postoji mesto u Srbiji koje te je inspirisalo više od drugih, a ako postoji – koje je i zašto?

Ema: Ne, različita mesta mi se sviđaju iz različitih razloga. Volim i užurbane gradove i tiha, mirna sela. Sve ima svoje razloge.

K!K: Kakve povratne informacije dobijaš o Isečcima Srbije od stranaca, kako ljudi reaguju na njih?

Ema: Izuzetno pozitivno!

K!K: Kako bi potpuno neinformisanom posmatraču objasnila Isečke Srbije – u pet reči ili manje?

Ema: Male ilustracije svakodnevnog života.

K!K: Poslednje pitanje – trenutno u Beogradu u Impact Hub-u traje izložba Isečci Srbije, do kad će ona trajati i gde ćemo potom moći da vidimo tvoje delo?

Ema: Nakon 5. marta izložba se seli u Zavičajni muzej u Knjaževcu, a nakon toga će  posetiti još neke gradove Srbije!

Sve slike su iskorišćene uz dozvolu autorke.
!Kokoška vam poručuje da obavezno pogledate i ostale slike na http://www.emmafick.com/ i na https://www.facebook.com/emma.sylvie.snippets .

 

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *