Dejv Mekin i Draško Roganović. Foto: Ivana Adamović

Posetioci BeoKona su imali prilike da pogledaju vaše najnovije filmsko ostvarenje, Luna. Nakon vašeg prvog filma, MirrorMask, koji ste napravili u saradnji sa Nilom Gejmanom i studiom Džima Hensona, i filma The Gospel of Us, koji ste pravili u saradnji sa eksperimentalnom pozorišnom trupom WildWorks i čuvenim glumcem Majklom Šinom, ovo je vaš prvi autorski film. Otkud to?

Priče koje ja želim da ispričam su uglavnom priče koje su iz ma kojeg razloga duboko uticale na mene. A one mi se jako dugo roje u glavi, tako da pre ili kasnije moram negde da ih udomim. Moji projekti uglavnom iziskuju dosta vremena – godinu ili dve po stripu. Ali rad na ovom projektu je trajao sedam godina, a zaista mora da postoji dobar razlog da bi vam nešto oduzelo toliki komad života. Ja ne želim da ispričam tek bilo koju priču, koja bi mogla da se bavi bilo čime – samo još jednu u nizu avanturističkih ili fantastičnih saga. Tako da u startu tu mora da postoji nešto što smatram da je bitno iskazati, nešto putem čega želim da se povežem s drugim ljudima. A pri tom tu mora da bude prisutno i nešto što mi se čini da sam primetio, ili čak i lično iskusio, a što drugi možda dosad nisu, ili makar ne na taj način.

Scena iz filma „Luna”

Još od najranijih stripskih dela eksperimentišete kombinujući različite tehnike i sredstva likovnog izražavanja, bilo da su u pitanju kolaži, vajanje, sastavljanje asamblaža sa drvenim policama, fotografisanje naslovnice za Sendmena dok gori, ili zlostavljanje kolor fotokopir-mašine da biste dobili neočekivane rezultate. Prošlo je već više od dve decenije otkako ste otkrili Fotošop, kako danas pronalazite nove načine da eksperimentišete?

Uvek postoji čitav svet oko nas, prepun stvari koje je moguće istražiti, a kada su vidovi likovnog izražavanja u pitanju, pa, još uvek mnogo toga nisam probao. Kompjuteri su sjajni za generisanje kompleksnosti, a baveći se 2D filmskom montažom u programu AfterEffects otkrio sam da ako u njega ubacite sirov materijal, rad u njemu donekle podseća na onaj program za mešanje teksta po imenu Babel, koji smo koristili prilikom rada na stripu Od Signala do Šuma. Na primer, ako u AfterEffects ubacite niz različitih filmskih klipova i pustite ih da se na razne načine preklapaju, iznenada će se pred vama naći ti neverovatno kompleksni i fraktalni prizori. To je prava vizuelna alhemija. U stanju ste da vidite šta su bili prvobitni sastojci, ali su se oni preobrazili u nešto sasvim drugačije. Nedavno sam u Mančesteru radio na projektu pod nazivom Život jednog majmuna (An Ape’s Progress), zasnovan na Hogartovom nizu gravira Život razvratnika, za koji sam mahom koristio tradicionalne ilustracije i ponešto slika i fotografija, ali sam potom počeo da u AfterEffects eksperimentišem sa zamenom tekstura i cut-up tehnikom isecanja teksta, što mi je otkrilo čitav jedan novi svet izuzetnih grafičkih rešenja, pa će nešto od toga da završi u mom sledećem stripu, a nešto u fioci, da se upotrebi za neke buduće projekte. Tako mu je to.

Nedavno ste testirali i novi Oculus Rift* uređaj, te izrazili želju da stvarate i za medij virtuelne realnosti. Da li se trudite da držite korak s vremenom i tehnologijom?

Pa, držim korak s vremenom onoliko koliko to smatram da je meni lično korisno. Postoje brojne tehnologije u kojima ne mogu ni da zamislim da bih mogao da iskažem ono što me interesuje, te sam shvatio da ne moram da idem u tom pravcu da bih ispričao neku priču.

A koje vam to tehnologije ne odgovaraju?

Nikada nisam bio fan video igara, prosto ne shvatam njihovu svrhu. Nimalo se ne preklapaju sa mojim poimanjem sveta. Ali Oculus Rift je mesto istraživanja, pruža nam priliku da istražujemo isto kao i u stvarnom životu, bilo da lutate kroz galeriju ili šetate u parku, postoji ta iskustvena komponenta. Ne bih rekao da je virtuelna realnost dobar medij za pripovedanje. Može da poseduje određene elemente narativa, i samim tim može da ima izvesne naznake priče, ali smatram da to nije mesto za pripovedanje tradicionalnih priča kakve imaju filmovi, drame ili romani. Virtuelnu realnost možete da istražujete kao neki galerijski prostor, i baš kao u galerijama, određena dela mogu imati izvesna narativna svojstva, ali uglavnom sami kontrolišete način na koji se priča – ili radije, iskustvo – odvija.

Ta nelinearnost vas je privukla radu u mediju virtuelne realnosti?

Da, a igrom slučaja sam imao jedan nerealizovan projekat, koji je bio nalik nekoliko već završenih projekata, u kojem postoji određen narativ, ali je na vama da odlučite šta je istina, kako se priča odvija i šta je tu zapravo značajno – donekle nalik Rašomonu – dok lutate kroz neki prostor i proživljavate raznorazna iskustva. A možda, naposletku, baš to postane ono najbitnije: shvatite da nije toliko bitno da otkrijete istinu, ili da shvatite značenje elemenata priče, već da je bitno samo putešestvije, da samo sednete i neko vreme osluškujete i gledate oko sebe. Možda je to bitnije. Tako da tu, zapravo, postoji zanimljiv metod stvaranja nečega što ljudi mogu da internalizuju. Nisam primoran da pričam priču na neki predodređen način, unapred zadatim tempom, već mogu da stvorim prostor koji ljudi onda mogu sami da istražuju i da iz tog iskustva izvuku šta im je volja.

Takođe, odnedavno sve više šetam, a šetanje je jedno divno iskustvo, nešto mnogo više od pukog hodanja po nekom prostoru. Bitno je odvojiti se malo od tehnologije i svih drugih stvari koje nam odvlače pažnju…

Autoportret Dejva Mekina

Biti prisutan u prostoru?

Upravo tako, i pomno obratiti pažnju na njega. Iskusiti ga. Posmatrati ptice, ali i proučavati kako se one ponašaju, koje su sve vrste prisutne… To mi pomaže da osetim veću povezanost sa svojim okruženjem. Bitno je da postanemo svesniji stvari koje nas okružuju, da prosto napravimo pauzu od svakodnevice, da odvojimo vreme da razmišljamo i saberemo misli. Smatram da je to vrlo korisno. Tako da me to privlači i u ovom našem prirodnom svetu, a još kada pomislim na mogućnost da stvorim prostor iz mašte koji posetiocu pruža slične mogućnosti… Tu bi ljudi mogli da šetaju kroz moj um, baš kao i kroz um bilo kog drugog umetnika. Mogli biste da imate Mebijusov svet, Gigerov svet, Pikasov svet… šta god poželite… I tu bi mogli da istražujete svet sagledan njihovim očima. Mislim da je to veoma zanimljiva mogućnost.

Da li vam virtuelna stvarnost pruža veću slobodu od galerije, mesto gde možete da prkosite zakonima fizike, ili čak da stvarate sopstvene?

Tamo zakoni fizike gotovo da i ne važe. Pustili su mi nekoliko divnih demo-programa, među kojima i demo simulacije letenja, gde bih samo usmerio pogled u smeru u kojem želim da letim i vinuo bih se u nebo, leteo iznad litica i sve to. To je teško izvesti u bilo kom drugom mediju. A oprobao sam i demo-verziju programa za crtanje, koji mi je omogućio da stvorim četkicu tako što bih stisnuo palac i kažiprst i da slikam u tri dimenzije svuda oko sebe, da uđem u sam crtež… To je jedno zaista predivno iskustvo, baš kao i ostala iskustva virtuelne realnosti, upravo zato što vas toliko uvlače u sebe. Ona izazivaju i fiziološke reakcije. Osećate ushićenje, a kada poletite sa zemlje, obuzme vas strah.

Dakle, iskusili ste nešto blisko prvoj filmskoj publici, koja je pobegla od voza što je hitao ka njima sa filmskog platna?

Baš tako! Virtuelna realnost evocira ta rana iskustva gledanja nemog filma. Ali vas potpuno uvuče u sebe, to je neverovatno ubedljivo iskustvo. A onda sam pomislio – ovu tehnologiju će zasigurno koristiti za video igre, dakle mahom za pucačine pune nasilja. I za pornografiju.

Da, već su počeli da prave virtuelnu pornografiju.

Eto vidite. I pomislio sam da bi bilo divno stvoriti nešto što nije to, nešto ne samo umetničko, već kontemplativno, pa čak i isceljujuće, kako bi mogli da kažemo: „To može da se koristi i za ovakve stvari, a ne samo za nasilje i pornografiju!“

Našoj publici ste ponajpre poznati po brojnim delima na kojim ste sarađivali sa Nilom Gejmenom, bilo da je u pitanju Sendmen, Koralina, Od Signala do Šuma, Dan kada sam trampio tatu za dve zlatne ribice, Crna orhideja… Zajedno ste počeli karijere, koje su vam i dan-danas isprepletane. Da li imate nekih daljih planova za zajedničku saradnju?

Uvek postoji ta mogućnost, i dovoljno smo povezani da ćemo verovatno kad-tad opet raditi na nečemu. Ali mislim da smo prosto pošli drugim stazama – što umetničkim, što životnim. On se preselio u Ameriku, i tamo sada vodi znatno drugačiji život. A stvari koje njega sada interesuju, meni nisu previše zanimljive.

Kao na primer?

Pa, on i dalje želi samo da napravi tek još jednu u nizu fantastičnih priča. Dok ja želim da provodim vreme radeći na nečemu što je meni lično bitno, znate? Uvek se pitam: zašto da ispričam baš ovu priču, a ne stotinu drugih? Šta je to u ovoj priči što me tera da je ispričam? Šta je to što zavređuje godinu ili dve mog života ne bih li je ispričao? E, to je ono što me nagoni da dam sve od sebe i radim najbolje što mogu, bolje od svega što sam dotad uradio. To su priče za kojima tragam. Ponekad ih sam pronađem, a ponekad u saradnji s drugima. Nedavno sam ih pronašao radeći sa kornvolskom eksperimentalnom pozorišnom trupom WildWorks i glumcem Majklom Šinom na filmu Jevanđelje po nama (The Gospel of Us), kao i prilikom bliske saradnje s evolucionarnim biologom Ričardom Dokinsom na projektu Čarolija Stvarnosti, koji sam svesrdno podržao.

Srpska publika će uskoro imati prilike da čita dotično delo, svojevrsnu naučnu slikovicu. Kažete da ste tom prilikom blisko sarađivali s Dokinsom?

Ja preferiram takvu saradnju, koja mi pruža priliku da se poigravam sa tekstom i ilustracijama. A onda, kada smo se opredelili za tu strukturu, Ričard je napisao probno poglavlje – mislim da je u pitanju bilo baš ono o dugi – a ja sam ga ilustrovao. Knjiga postavlja niz pitanja o svetu u kojem živimo, a mi prvo odgovorimo na njih putem teoloških priča, mitova i legendi, kako se vekovima odgovarala na njih. Želeo sam da ilustrujem sve te teološke priče i mitove što je maštovitije moguće, kako bi bile zanimljive i privukle pažnju mlađoj publici, da im svima odam dužno poštovanje i da samo predstavim sve te priče. Moj cilj je bio da knjiga bude vizuelno živahna, ne bi li zaintrigirala najmlađe čitaoce, a kada dođemo do naučnih objašnjenja prirodnih fenomena, da ona nipošto ne budu prikazana na hladan, dosadan ili strogo tekstualan način, već da i ona budu podjednako vizuelno privlačna kao i svi ti mitovi. Zapravo, ako je moguće, i privlačnije! Za mene je, zapravo, to bio glavni izazov. Inače ne mislim da su nauci i svim tim drugim idejama uopšte potrebne ilustracije da bi ih učinile interesantnim, ali smatram da, ako nam je cilj bio da dopremo do nove i drugačije publike, koja nije nužno čitala ostala Ričardova dela, onda nam se ukazala izvrsna prilika da te čitaoce uvedemo kroz vrata ilustracije. A kada pređu preko praga i uhvate se u koštac sa samim idejama i naukom koja stoji iza njih, onda ih to možda navede da pročitaju i neka druga Ričardova dela.

Foto: Ivana Adamović

Dok ste radili na svojim ranim stripovima, kao što su Violent cases, Od Signala do Šuma i Crna Orhideja, koristili ste puno foto-referenci, fotografisali ste sebe, prijatelje i članove porodice u pozama koje su vam bile potrebne. Da li se tu delom kriju koreni vaših rediteljskih ambicija?

Donekle, mada sam ja oduvek voleo film, pa sam se i u umetničkoj školi bavio filmom, a imao sam i sjajnog profesora crtanja, što nam je držao i časove semiotike, koji je bio veliki ljubitelj Hičkoka. Ali film je uvek bio na jako visokoj lestvici do koje se trebalo popeti, dok strip svako može da napravi, potrebna vam je samo olovka i možda fotokopir-aparat ili štampač da umnožite primerke. A film mi je oduvek delovao kao mnogo veći izazov. Tako da mi je prosto trebalo nešto više vremena da prokljuvim kako da i to radim. Pa dobro, da prokljuvim kako da to radim i šta da radim, jer na svetu postoji toliko izuzetnih filmova.

Pri tom, film je teži za realizaciju, jer je umetnička forma zasnovana na saradnji više osoba?

To je tačno, ali najpre mi je bilo potrebno da razvijem stav kako da mu pristupim. Tako sam prvo napravio nekoliko kratkih filmova veoma sličnih mojim ilustracijama i stripovima, kako bih shvatio da je moguće da prenesem svoj umetnički izraz na film, i da mogu da mu pripojim zvuk i da otkrijem kakva bi muzika mogla da ga prati. I kada mi je sve to pošlo za rukom, uz minimalan broj saradnika – zapravo nas je bilo svega četvoro – tada sam mirnija srca mogao da se upustim i u saradnju s većim brojem ljudi. Ali isprva mi je bilo izuzetno teško da sarađujem s drugima, jer ja ne osećam potrebu za saradnjom, uglavnom imam potpunu kontrolu nad onim na čemu radim.

Naši čitaoci su nedavno imali prilike da pročitaju strip Crna Orhideja, jednu od vaših najranijih saradnji s Nilom Gejmenom. Izjavili ste da niste najsrećniji tim delom?

Nas dvojica smo napravili identične greške radeći na Crnoj Orhideji, koja je bila naš prvi zajednički mejnstrim strip, kao i kada smo radili MirrorMask, našem prvom zajedničkom filmu. U oba slučaja smo verovatno isuviše pokušavali da stvorimo ono što smo mislili da urednici i producenti žele od nas, pa smo u startu poslali nedopečen predlog, očekujući odgovor: „Dobro, zvuči zanimljivo, ali treba da se doradi“, ali oba puta su nam odgovorili: „Odlično! Evo vam pare da to napravite!“ Šta je, u neku ruku, sjajno. Svaka nama čast! Ali, s druge strane, tada radite na nečemu nesuvislom što onda neprekidno i na sve načine pokušavate da spasite. A to je stvarno jalov posao. Oba projekta su vapila za još nekoliko meseci prežvakavanja i promišljanja, pa je trebalo da se zatim iznova napišu. Posebno MirrorMask – mislim, Crna Orhideja je bio naš prvi ozbiljan projekat, prva naručena tezga, tada smo bili veoma mladi, tako da je ta greška i razumljiva. Ali to što smo ponovili istu grešku onda kada smo bili dvadesetak godina stariji i iskusniji, to je stvarno neoprostivo. Bilo je trenutaka kada sam imao priliku da kažem: „Ne, nećemo tako, moramo da utrošimo bar još nedelju dana na doradu i planiranje, jer ovo nije dovoljno dobro.“ I sada mi je žao što to nisam uradio.

Foto: Ivana Adamović

I za kraj, imate li neki savet koji biste uputili mladim umetnicima koji se ugledaju na vas?

Pogledajte u sebe, shvatite šta zapravo želite da kažete, šta biste da izrazite. Pokušajte da ne mislite šta bi bilo najbolje za vašu karijeru, ili šta bi se drugima svidelo, ili šta mislite da će se prodati, a šta će obići čitav svet i sve te gluposti. Najpre ipak morate da shvatite ko ste, gde ste i šta u tom trenutku želite da radite, da kažete. I započinjite stvari, to je jako bitno. Mnogi ljudi stalno pričaju o tome kako će početi da rade na onom romanu koji su oduvek želeli da napišu, ili na svom stripu. Doduše, postoji nebrojeno fioka u kojima čuče prve tri strane nečijeg autorskog stripa koji nikada neće biti završen, tako da je bitno započinjati stvari, ali ih onda i završiti. A zatim pređite na sledeću stvar. Gledajte izvan sebe, u svet koji vas okružuje. Ljudi se isuviše ukalupe u izvesne šablone, te idu u umetničke škole gde samo uče ilustraciju, ili danas čak samo stripove, ili samo dizajn. Izluđuje me pomisao da su ti ljudi često na istom fakultetu ili u istom studentskom domu sa studentima koji studiraju neke druge stvari, ali da gotovo nikada ne pričaju s njima. Stoga bih im poručio da stupe u kontakt s ostatkom sveta, da upoznaju pisce, da upoznaju naučnike i brojne druge ljude, jer je upravo ta razmena iskustava ono što će njihovom radu pružiti dubinu.

*Oculus Rift je sistem virtualne stvarnosti koji korisnicima obećava da će se osećati kao da su zaista u svojoj omiljenoj igrici, filmu ili na drugom kraju planete kada nabace ogromnu crnu skalameriju na nos. 

Intervju obavio Draško Roganović

!Kokoška se zahvaljuje Drašku na ustupanju ovog odličnog parčeta razgovora koji je obavio sa Mekinom.