Božanske zvezde: Merilin Monro

Sredinom XX veka zlatno doba Holivuda primicalo se kraju, ali konzumiranje zvezda popularne kulture bilo je i ostalo jedan od ključnih fenomena društva – na koji su se osvrnuli mnogi umetnici.

Bert Štern, The Last Sitting, 1962.

Bert Štern, The Last Sitting, 1962.

Ono što određenu osobu čini javnom je to što se obraća javnosti na neki način, a njen uspeh se meri time koliko ljudi je prepoznaje. Američka kultura pedesetih i šezdesetih godina je postala kultura znaka u kojoj je imidž predstavljao suštinu slave. Ipak, pored prepoznavanja, publika je žudela da uđe i u privatni život slavnih ličnosti. Ova želja nije nova: životi poznatih oduvek su zanimali ljude. No, sredinom XX veka počelo je da se teži potpunom ukidanju zida između privatnog i javnog života osoba iz sveta zabave i politike – u želji da povećaju publiku i slavu, ove ličnosti javnost uvode u svoj privatni prostor, govore o svojim ljubavima i nedaćama. Prikaz svakodnevice zvezda stvarao je snažniji osećaj povezanosti publike sa njima, dok je otkrivanje tuđih nedostataka i grešaka oduvek pričinjavalo besplatno zadovoljstvo. Ono što je čitaoce i gledaoce posebno privlačilo je to što su ove zvezde, iako po profesionalnom uspehu nedostižne, u privatnom životu predstavljale sasvim obične ljude, bliske njima samima, koji su srećom i trudom dostigli mogućnost da uživaju u svom obimnom slobodnom vremenu. Ova istovremena dostupnost i udaljenost  je od njih načinila kultne ličnosti i, često, životne uzore – izveštaji o slobodnom vremenu bogatih i poznatih u ljudima su održavali nade i proizvodili želje.

Endi Vorhol, Marilyn Monroe, 1967.

Endi Vorhol, Marilyn Monroe, 1967, preuzeto sa www.pinterest.com

Ovakva nova potražnja za zvezdama je dovela do toga da su se one proizvodile kao roba i svaki deo njihovih života bio je pogodan ili namenjen za tržište. Jedna od najprodavanijih i najpoznatijih zvezda Holivuda od pedesetih pa do danas je svakako Merilin Monro. Iako nije bila prvi proizvedeni seks simbol, ona je bila zanosna plavuša koja predstavlja oličenje ženske seksualnosti, pa i danas njena slika živi na različitim produktima popularne kulture.

Pozirajući u zlatnim, crvenim i belim haljinama, Merilin Monro je privlačila poglede – predstavljala je oličenje glamura i posedovala je auru poželjnosti. Njena celokupna pojava bila je standardizovana i pažljivo konstruisana tako da iskazuje njenu seksualnost i status zvezde – karakteristična kosa, savršen bledi ten, izazovne, poluotvorene usne sa crvenim ružom, ličnost „glupe plavuše“ – iz njene predstave kao da su odstranjeni svaka individualnost i sponatanost. Ovako je industrija kulture stvarala idole za masovnu publiku.

Idoli potrošnje

Leo Levental je istraživač koji je sproveo studiju o ikonama popularne kulture u Americi. Koristeći se materijalom iz dva časopisa koji su izlazili u Sjedinjenim Državama od 1901. do 1941. godine, on je analizirao promene u prikazima biografija i odabiru ličnosti o kojima će biti pisano. Naime, primetio je kako su osobe koje su slavljene u časopisima pre Prvog svetskog rata uglavnom pripadale ozbiljnim profesijama, prvenstveno industriji i politici, te ih je nazvao idolima društva koje proizvodi. Levental je smatrao da ove osobe predstavljaju američki san – oni su primeri uspeha koji se može postići ukoliko se potrudimo dovoljno. No, nakon Prvog svetskog rata dolazi do promene i počinju da se slave idoli potrošačkog društva, ljudi iz sveta popularne zabave i sporta, a menja se i način prikaza biografija – umesto da predstavljaju obrazovni model i da se bave poslovnim životima ovih ličnosti, nove biografije su se uglavnom zadržavale na njihovim privatnim životima i čitaoce vodile u svet snova. Za razliku od predratnog modela uspeha koji se postizao nakon truda i teškog rada, ključna stavka u životima ovih ličnosti bila je neočekivana šansa i prilika koje se desila običnom čoveku i odvela ga ka uspehu. Dakle, nešto što se može dogoditi svakome, pa i čitaocu časopisa.

Ovakve ličnosti formirale su star system; postale su javne ličnosti čiji je privatni život zanimao javnost. Ovo je eskaliralo nakon Drugog svetskog rata u konceptu življenja tuđih života kako bi se pobeglo iz teške stvarnosti, koji je dodatno podstican snažnim emocijama koje su filmovi prikazivali. Pedesetih godina XX veka, javnosti su se izlagale podjednako njihova privatna i javna slika – obe su bile podložne konzumaciji.

Merilin Monro

Bert Štern, The Last Sitting, 1962.

Bert Štern, The Last Sitting, 1962.

Život Merilin Monro bio je sve ono što je Levental opisao o idolima potrošnje – rođena kao Norma Džin, poticala je iz siromašne sredine i veći deo detinjstva je provela po domovima za nezbrinutu decu – ali sreća i prilika su učinile da stigne do Holivuda. Kada je tokom rata radila u fabrici municije, fotograf zadužen da predstavi radne žene ju je uočio i fotografisao, što ju je insipirisalo da započne karijeru modela. Pošto su se u to vreme tražile (ili bolje prodavale) plavuše, Merilin se ofarbala u boju koja je postala jedan od njenih zaštitnih znakova. Tokom uspešne karijere modela, Normu Džin je primetio producent iz Holivuda i krajem četrdesetih je preoblikovana u ono što poznajemo kao Merilin Monro. Dakle, poput većine zvezda tog doba, ona se pojavila niotkuda – bila je obična devojka koja je uspela zbog svoje upornosti i sreće.

Džems Rozenkvist, Marilyn Monroe I, 1962.

Džejms Rozenkvist, Marilyn Monroe I, 1962, preuzeto sa www.pinterest.com

Svet je pratio svaki detalj njenog života, priču o teškom detinjstvu, skandal sa nagim fotografijama, brak sa bejzbol zvezdom Džoem Di Mađom, zatim i piscem Arturom Milerom, fotografije na naslovnim stranama časopisa. Njen privatni život je bio poznat u javnosti koliko i njeni filmovi – bio je roba za konzumiranje. Merilin Monro predstavlja istovremeno jednu od najvećih zvezda zlatnog doba Holivuda, ali i jednu od njegovih tragičnih priča: njeno samoubistvo je označilo kraj velike ere holivudskih studija, i otkrilo je javnosti da se iza predstava srećnog života bogatih i poznatih, često nalazila tragedija.

Ova glumica je bila najpoznatija pin-ap devojka pedesetih. Za razliku od nekih drugih zvezda, koje su se svojim damskim izgledom pre povezivale sa ženskim delom publike, ona se pre svega, svojim telom, obraćala muškarcima. Njena dostupnost je predstavljala vrhunac seksualizacije zvezda pred kraj zlatnog doba Holivuda, u vreme kada se sve manje išlo u bioskope, a televizija je počela da preuzima primat kao najpopularniji medij. Njene fotografije, poput one koja je izašla za prvi broj časopisa Plejboj, utrle su put mekoj pornografiji koja se i dalje koristi pri fotografisanju zvezda.

Endi Vorhol: Golden Marilyn

Endi Vorhol, Golden Marilyn, 1962.

Endi Vorhol, Golden Marilyn, 1962, preuzeto sa www.moma.org

Endi Vorhol, jedan od najpoznatijih umetnika pop-arta, slikom Zlatna Merilin proslavio je mešavinu božanske cenjenosti i retkosti, lošeg kvaliteta i kiča, koji su bili povezivani sa zvezdama popularne kulture. Samo jedno lice glumice, štampano na zlatnoj pozadini, evociralo je izgled vizantijske ikone i nosilo obeležje božanskog statusa koje su popularne ličnosti imale u modernom dobu. Zlato je, doista, bilo sveprisutno u kulturi lepote.

Naime, zlato je oduvek poistovećivano sa monarhijom i predstavljalo je simbol moći. Kroz istoriju, ovaj materijal je povezivan sa suncem – čije je obožavanje bilo jedan od najranijih religijskih obreda. Ono je predstavljalo večiti sjaj, a zlato je, zbog svoje boje i nemogućnosti da se iskvari, brzo prepoznato kao njegov metal. Njime su se okruživali monarsi i religijske figure, krune i oreoli su evocirali oblik i sjaj Sunca. Posedovanje zlata, kao i veza sa Suncem, oduvek je značilo vrstu moći i božanskog odobravanja, kao i sreću i bogatstvo.

Ipak, pitanje je koliko zlato sme da se prikazuje, a da ne postane vulgarno. Ovo je, svakako, bilo obavezno u kraljevskim ili religijskim ritualima, jer je potvrđivalo moć institucije, ali insistiranje na njemu u svakodnevnim situacijama predstavlja neukus. Ipak, bogatstvo, čak i kad se ovako prikazuje, izaziva zavist, jer se glamur koji zlato nosi oslanja na preterivanje, a primat novca u ekonomiji kapitalizma stvara konstantnu težnju ka gomilanju kapitala radi njega samog. Zlato vlasniku daje osećaj nadmoći, a njegova skupoća utiče na naš ukus: kroz istoriju se materijalna vrednost predmeta povezivala sa njegovim estetskim odlikama, njima se divilo zbog „lepote“. Čak i u moderno doba kada postoje verne imitacije zlata, žudnja za njegovim posedovanjem ne opada. Zapravo, neumerenost i preterivanje je postalo jedan od ključnih elemenata popularne kulture sredinom XX veka: Merilin Monro je pozirala u zlatnim haljinama, Elvis je nosio zlatna odela – zlato je obeležavalo bogatstvo i popularnost, auru koju obični ljudi nisu mogli da poseduju.

U popularnoj kulturi glumci su bili ti koji su sijali zlatnim sjajem bogatstva pred očima javnosti. Studiji su se trudili da promovišu bajkovite živote zvezda: prikazivali su ih u njihovim velikim i skupim, savršeno uređenim domovima, a za gledaoce koji su ove fotografije posmatrali oni su, zbog svog stila života, činili novu aristokratiju. Površinski izgled bogatstva bio je suština fabrike snova koju je Holivud stvarao, fasada koja je iza sebe krila nedostatak pravog kvaliteta i kulture. Ipak, estetika kapitalizma je obećavala da je ovaj sjaj svima moguć, jer su u američkom društvu bogatstvo i elegancija svima dostupni.

Endi Vorhol: Marilyn Diptych

Endi Vorhol, Marilyn Diptych, 1962.

Endi Vorhol, Marilyn Diptych, 1962, preuzeto sa www.pinterest.com

Vorholov Merilin diptih nastao je 1962. godine, nakon smrti glumice. U ovom delu on je objedinio dve teme kojima se često bavio: kult ličnosti i tematiku smrti. Lice Merilin Monro je preuzeto sa reklamnog materijala za film Nijagara, a na ovoj slici se ponavlja na isti način na koji su, na primer, boce Koka-Kole umnožavane u drugim njegovim delima – ona je samo još jedan brend popularne kulture sveprisutan u životima Amerikanaca. U eri masovne proizvodnje kvantitet je postao kvalitet, a ovim ponavljanjem Vorhol otkriva svu neautentičnost njene predstave. Merilin Monro je bila jedna od mnogih stereotipnih zvezda primoranih da se iznova reprodukuju u različitim ulogama i na različitim scenama – ponavljanjem na slici ukazuje na njenu sveprisutnost u medijima. Zvezde poput nje su toliko postale uobičajne u ikonografiji savremenog, popularnog društva da su na kraju počele da gube svu jedinstvenost i sve kvalitete kojima su prvobitno privukle publiku.

Nesuptilna šminka stoji poput maske na obojenoj strani diptiha, dok sve ostalo na njenom licu simulira lepotu i sreću: blistavo plava kosa, smešak na usnama, senzualni pogled – ona je ličnost koja se može prodati. Crveni karmin u modernoj kulturi označava mnoge stvari povezane sa seksualnošću, dostupnošću i strašću, a i sama crvena boja nosi oznaku preterivanja i otvorene seksualnosti. Opuštena seksualnost Merilin Monro često je u filmovima naglašavana crvenom bojom karmina ili haljina. U filmu Nijagara, na primer, ona je igrala preljubnicu opsednutu seksom koja je nosila previše šminke. Na ovaj opis kao da se nadovezuje Vorhol na nekim od svojih drugih dela na kojima je multiplicirao njenu predstavu sa mnogo razmazanog crvenog karmina – upravo ovo je bila Merilin Monro kako su studiji težili da je predstave. Ipak, nasuprot ove obojenosti i živosti stoji crno-beli deo diptiha, umrljan i izbledeo koji ukazuje i na njenu smrtnost i tragediju.

Bert Štern: The Last Sitting

Za kraj svakako treba pomenuti seriju fotografija Berta Šterna iz 1962. godine, kolektivno nazvanu The Last Sitting, a koje verovatno predstavljaju najpoznatije slike MerilinFotografije su snimljene tokom trodnevne foto sesije, samo šest nedelja pre smrti glumice i smatraju se jednim od poslednjih predstava Merilin Monro. Ikoničke slike je prikazuju odenutu nekada u elegantnu odeću, a nekada samo prekrivenu prozirnim maramama, kako se smeši sa čašom alkohola u rukama ili seksipilno leži među čaršavima na krevetu. Bert Štern je izjavio kako je na početku snimanja bio očaran glumicom, ali je ubrzo shvatio koliko ona ima problema – ovo je vreme kada se gotovo više nije pojavljivala na snimanjima, vreme nakon kratkog boravka na psihijatrijskom odeljenju. Interesantno je to da se na nekim fotografijama jasno vidi ožiljak od operacije na njenom stomaku, dok je određen deo slika retuširan kako bi se on sakrio – održavajući savršenu pojavu jedne od najpoznatijih ikona koje je Holivud proizveo.

Bert Štern, The Last Sitting, 1962 - retuširana verzija fotografije

Bert Štern, The Last Sitting, 1962 – retuširana verzija fotografije, preuzeto sa www.staleywise.com

 

Literatura:
1. Stiven Gandl, Klino T. Kasteli, Glamur, Clio, Beograd, 2007.
2. Kaspar Maze, Bezgranična zabava: Uspon masovne kulture 1850-1970, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
3. Viktorija D. Aleksander, Sociologija umetnosti, Clio, Beograd, 2007.
4. Istorija privatnog života V, više autora – priredili: Filip Arijes i Žorž Dibi, Clio, Beograd, 2004.
Fotografije preuzete sa flickr-a.

 

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *