61. Sterijino pozorje

Gde? I ko ih postavlja?
Preuzeto sa: www.pozorje.org.rs

Na okruglom stolu nakon izvedbe predstave-pobednice Pijani, za reč se iz publike javila mlada glumica Tijana Marković, zahvalivši se ekipi predstave za „vraćanje ljubavi u pozorište”, gde joj je, prema Tijaninim rečima, i mesto, i ističući da joj je pomalo dosta društveno-politički angažovanog teatra. I zaista, ovogodišnje, 61. Sterijino pozorje bilo je u određenom smislu obojeno društveno-političkim bojama, sa Rodoljupcima Andraša Urbana (Narodno pozorište Beograd) kao otvarajućom predstavom i Hromim idealima (Narodno pozorište Užice), kao predstavom koja je zatvorila takmičarski program. Uz to, činjenica da je ovogodišnji budžet festivala pretrpeo velike promene „na gore”, a u skladu sa opštim kulturološkim neprilikama u Srbiji, dodatno premazuje već ofarbano Pozorje. Završni sloj boje dodaju i masovni protesti u Novom Sadu i Beogradu u nedelji otvaranja festivala. Možda nam sve ovo zapravo ukazuje na to, da je upravoangažovano pozorište ono što nam je neophodno trenutno. A možda je i Tijana u pravu, i treba nam baš mnogo ljubavi i sreće u pozorištu, kako bismo se okrepili za sve van njega. Kako bilo, na 61. Pozorju bilo je i jednog i drugog.

Evo pregleda nekih od predstava iz takmičarske selekcije:

Pijani

Pobedu i čast Sterijine nagrade za najbolju predstavu ove godine odneli su Pijani Ateljea 212, rađeni po veoma friškom tekstu Ivana Viripajeva (iz 2014. godine), pa ne čudi da je ovo prva postavka teksta u Srbiji. Tekst Rusa, pisan po porudžbini Šaušpilhausa iz Dizeldorfa, nikako ne potpada pod nacionalnu dramu, koja je u osnovi Pozorja, ali to mu ne umanjuje značaj. Glavnog lika nema – svi su jednaki i  međusobno se sreću, prepliću i zapliću u pijanim situacijama, i kako to obično u pijanstvu biva, „otvaraju duše” svoje i tuđe, sebi i drugima. Kažu da smo zaboravili na ono najvažnije, ali kažu i da smo zaboravili šta je to najvažnije. Tekst se bavi filozofskim pitanjima egzistencijalizma, stavlja akcenat na verbalnu radnju i obiluje pijano-repetitivnim monolozima bogovske mudrosti: „Što Gospod trezan misli, pijan čovek kaže”. Predstava u kojoj su svi sve vreme pijani, vrlo se lako i neprimetno da preobratiti u nakaradno glumatanje, ali ova imena srpskog glumišta bila su dostojna zadatka: Svetozar Cvetković, Dara Džokić, Jelena Đokić, Nebojša Ilić, Nenad Ćirić, Branka Šelić, Isidora Minić, Vuk Jovanović, Dejan Dedić, Strahinja Blažić, Jelena Petrović, i Bojan Žirović i Branislav Trifunović, kojima su dodeljene nagrade za glumačko ostvarenje, kao i Marta Bjelica, koja je ponela titulu najbolje mlade glumice 61. Pozorja.

Iako se na momente čini da su neke rečenice, ili pokušaji rečenica previše puta ponovljeni, setite se iz sopstvenog iskustva (ili iskustva drugih ako ste od onih savesnijih), kako alkohol utiče na vaše kognitivne (ne)sposobnosti, i na to da ne pravite velike razlike između trivijalnih rečenica tipa: „Al’ sam se smorio”, do onih mrvicu manje trivijalnih kao: „Spavao sam sa tvojom ženom”. Svakakvih rečenica ima ovde, a pretakanje iz trivijalnog u „najvažnije” je suptilno, i sve se to vrlo fino meša, kao i piće. Samo nemojte mešati piće. Ili mešajte, ako će vas to, kao i Pijane dovesti do stanja u kom ste dovoljno hrabri da otvorite sebe i svoje najvažnije.

Čestitke upravi i ansamblu Ateljea 212 na zasluženoj pobedi!

Da se pilo, pilo se. Sve su rek…
Preuzeto sa fejsbuk prezentacije Sterijinog pozorja

Hromi ideali

Predstava užičkog pozorišta imala je pomalo nezavidan raspored, jer je igrana dan nakon sjajnog izvođenja Pijanih. Ali, za ono što smo videli, ne može se nikako okriviti samo nezavidan raspored. Predstava je rađena po romanu Čedomir Ilić Milutina Uskokovića, čiji je radni naziv bio upravo Hromi ideali, a u režiji hrvatskog reditelja Zlatka Svibena. Iako scena otvaranja uz snažan song, prateće svetlosne efekte i zanimljiv mizanscen s crnim kišobranima za rekvizite prilično obećava, vrlo brzo se shvata da su u pitanju bila samo pusta obećanja. Umesto revolucionarne predstave o revolucionarnim idejama i nešto hromijim idealima, gledali smo melodramatični razvodnjeni mjuzikl sa par reči političke konotacije koje se završavaju na -izam. Dramatizacija Olge Dimitrijević verovatno je glavni krivac za to, ali i za komentare na pauzi poput ovog slučajno ulovljenog: „Ovo je živa dosada.”

Predstava je dobila specijalnu nagradu za repertoarsko opredeljenje, izuzetan tretman domaće književnosti, posvećenu igru ansambla i zahtevnu produkciju predstave – drugim rečima za trud. I truda je bilo, dakako: bogata scenografija i kostim, komplikovane koreografije, mnogobrojni songovi, ali uspeh, nažalost, nije ispratio uloženi trud.

Je l’ to lavlja rika il’ publika zeva? (preuzeto sa pasaz.rs)

Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali

Tekst Tanje Šljivar, već postavljen 2014. u beogradskom „Parobrodu”, sada se pojavio u okviru Bosanskog narodnog pozorišta Zenica i pokupio nagradu za najbolji tekst. Postavljen je u režiji Mirjane Karanović, koja, zajedno sa mladim Enesom Salkovićem, čini i celu glumačku trupu predstave.

Priča ove duo drame ispričana je kroz stalnu zamenu uloga i odnosa: ona je rasparčana kako u formi, tako i u sadržaju i načinu na koje se priče smenjuju i prelaze jedna u drugu. Relacije majka-sin, otac-ćerka, brat-sestra, dvoje ljubavnika prepliću se u pokušaju dvoje likova da jedno drugom prepričaju sopstvene živote i njihove nedaće. Veličina događaja koje evociraju varira od sinovljevog samoubistva u kadi punoj patika, do prve menstruacije u životu jedne devojčice.

Ovakav način pričanja priče podrazumeva odsustvo klasičnog, linearnog praćenja događaja: oni su, kao i likovi, rastrzani i razbacani. Progone ih mračne slike prošlosti, nesnađeni su i nesrećni, i komad ostaje na tome da to prikaže, bez nuđenja rešenja ili nade. „Ona (drama) ništa ne objašnjava. Ona se otkriva. Ona se čuje i vidi i osjeća”, kaže rediteljka. Ova neposrednost u doživljaju je ujedno slabost i vrlina, jer zahteva i zavisi od nadahnute glumačke igre – koja ne izostaje, pogotovu u slučaju Enesa Salkovića. Ali u trenucima kada se glumačka igra spotakne ili balansira na ivici preglumljivanja i patetike, to se utoliko jače oseti.

Scenografija (Sabina Trnka) je svedena i do kraja iskorišćena. Pokretna WC šolja, koja obeležava glavno mesto susreta dvoje junaka (javni WC), menja svoju funkciju po potrebi. Osim nje, prazninu crnog kvadrata scene remete samo još crteži kredom kojima akteri ilustruju lokaciju (šine, grobovi, igra školice u dvorištu) ili neki simbol koji nadograđuje predstavu na značenjskom planu.

Jesu li i vas roditelji upozoravali na Mirjanu i Enesa? Preuzeto sa: www.6yka.com

Dezert posle glavnog jela, odmor posle rada, netakmičarska predstava posle takmičarskih:

Fazanov ples

Iz Budimpešte, kao deo selekcije „Krugovi”, dolazi ovaj razuzdani, bučni, satirični komad u peru i režiji Bele Pintera.

Kroz priču smeštenu u obrazovno-radnu ustanovu u Mađarskoj 17. veka, odnosno školu u kojoj se proizvode patike, prikazana je alegorija društva i istorijski mehanizam koji podrazumeva stalnu smenu okupatora i uticaja, kako istočnih i zapadnih, koji se međusobno suštinski ne razlikuju. „Svi su isti” bi lako moglo da se označi kao poruka – istina, ne preterano originalna i na granici sa političkom parolom. Ipak, kada se ne trudi da bude prefilozofska za sopstveno dobro, predstava je sasvim zabavna i duhovita. Radničke parole pevane u višeglasju, uživo izvedena obrada Sajmona i Garfankela uz harmoniku i tehno ritam, apsurdni dijalozi i entuzijastična ekipa mladih glumaca neki su od pamtljivih, pozitivnih utiska ponesenih posle spuštanja zavese.

„El Condor Pasa” u etno-tehno varijanti. Preuzeto sa bgedtculture.blogspot.rs

I za kraj, pregled zanimljivosti o samom Steriji koje možete da prosipate po žurkama i čajankama na sveopštu radost prisutnih. Nema na čemu.

Brzi kurs: Sterija za neupućene

Da odmah to kažemo: Jovan Sterija Popović je bio jedan kul tip. Ne, stvarno jeste.

Jer je prvi originalni srpski komediograf.
Jer je bio ministar prosvete.
Jer se nije zadovoljio samom tom činjenicom, nego je uzeo nešto i da radi, pa je ustanovio Društvo srpske slovesnoti, prvo naučno društvo u Srbiji (sada poznato kao SANU).
I teatar na Đumruku, prvi beogradski teatar.
I Narodnu biblioteku.
I Narodni muzej.
I zakon o zaštiti spomenika kulture.
Jer je uveo fizičko vaspitanje (tadašnju gimnastiku) kao školski predmet.
Jer je pisao komedije koje se i danas postavljaju i čitaju (Kir Janja, Pokondirena Tikva, Rodoljupci).
Jer je pored toga napisao i mizantopsko-mračnjačku zbirku pesama Davorje. (Preporučujemo pesme „Groblje” i „Nadgrobije samome sebi”)

Uživajte u čitanju! (Jer, sve je ništa i svi ćemo umreti).

Do sledećeg (nadamo se bogatijeg, lepšeg i većeg) Pozorja, Sterijanci!